Ispovest jedne devojcice

BREZIN SAN TOPLA REC NA USNAMA  KLIZI LAGANO I PADA.  IGRA SE VRELIM SUZAMA  SMEJU SE I SUZE I NADA.  MESECINA KAO DUKAT ZUTA  OBASJAVA POLJE LALA  NASLONJENA NA RUB KAPUTA  SPAVA JEDNA BREZA MALA. VETAR JOJ MRSI UVOJKE KOSE GRLI JE SVU NOC ZVEZDA ZUTA ZOROM JE BUDI KAPLJICA ROSE CELIVA JE TRAVA KRAJ PUTA. SUNCE OKUPANO SUZAMA S’LICA NAMIGUJUCI POZDRAVLJA DAN UZVRACA MU PESMOM POZDRAVE PTICA MESECINA TONE U ZIMSKI SAN. DETLIC KLJUNOM KUCA O DRVO SLAVUJ U HORU PEVA GOLUB BI DORUCAK PRVO A DA PEVA BI CAK I SEVA. POSMATRA SVE TO VRANA LJUTA DOK VREDNI MRAV POCINJE SMENU PROTEZE SE TRAVA KRAJ PUTA CVECE CESLJA KOSU NJENU. OBLACI SKRIVAJU VISINE GORA BLAZENI NEK ’SU GODINA I DAN ! OZENITI BREZU BAGREM MORA NE SME OSTATI NEDOVRSEN SAN. BAGREMA NASEG BRIGE MORE KAKO CE IZDRZATI OVAJ DAN ODZVANJAJU ZVONA CRNE GORE UDAR GROMA PREKINU SAN.

Plakala je sumom srna, Ranjena i strasno ljuta. Dusa joj je postala crna od nepravdi i lošeg puta. Srce u plamenu gori. Suza svaka so na ranu. Život je naucio da se bori, ali je bez osecaja mori. Izgubila je svoju granu.

Strasno volim da psujem Ponekad kad je bedak, A često jer mi je merak. Takodje, volim da pljujem. Nije me nimalo sramota. Ako je to dokaz da nisam dama Onda Stvarno velika greota. Najviše volim da tugujem. Da sipam i gledam gorku casu, A onda kroz minut i flasu. Ja nisam čovek u lažnom kaputu, Ja nisam ptica u jatu. Ja sam pesnik i nemoj da me kunes Ako ne mozes moje srce da razumeš. Tesko je koracati ka strmom putu. Volim da stihove pišem , Volim da cvece mirisem, Volim da slobodno dišem. Nemoj da na mene vices, Ne troši snagu. Necu te čuti maleni moj vragu. Psovati, ljubiti, gubiti, voleti, pevati NIJE SRAMOTA. Zato samo srcem čujem, To je smisao mog života.

Zudim za recju koja inspiriše, Sanjam san koji istinu brise. Postujem ljude koji govore tise, Zivot nije cvece, ne mirise. Oprosti ptici koja ne leti vise, Slomljenih krila tesko se dise. Oprosti skitnici koja ovo piše, Koja daruje samo hartije i kise, San kada ode, ne vraca se vise.

Липе до корена заљубљене У луди, ветровит дан. Кочопере се гране  Као да ће двапут да цветају. Ветар напушта лишће Гиздав, распојасан. Данас бих хтела међ' липе да ходим. Дунав одавно мутан Не препознаје ми моћи Чудно мирише река, Као да непогоду очекује. Ако ме дан изневери, Мушки ћу доскочити ноћи. Ноћас бих по реци да бродим. Реко, истакни белу заставу, Откажи верност штиту и граду, Па ако ти се немир са мојом Снагом сроди, биће то Најлепша заблуда у Новом Саду. Вечерас бих у шетњу да Вас водим.

Digla se magla iz jedne male suze, Ah Bože, opet ce kise. Modri oblak nadu uze, Odlazi sve tise i tise . Daleko su sunce, zvezde i luna, Daleko su cari svetog neba. U srcu se javlja nova buna Iz pomracine vrag vreba. Osetim miris mokrih ruza I čarobne kapi na licu. Tuga mi ruke pruza, Zivot crta novu skicu. Platno života prepuno boja Dobija svoj zlatni ram. Blazena noc i misao moja. Uvek tuzan, vecno sam.

Sta je život, pitam se sada? Dok u meni plamen gori, Dok me okean tuge mori Dok umire posljednja nada. Pitam se.. Do kada? Da li je život polje lala? Mirisnih, bogatih i žutih.. Prelepih, ljubomorno čuvanih? Da li je život pesma, stih? Sta li je sudbina napisala? Da li je život ono malo ptice Sto slobodno u vazduhu leti I kao da mi krilima preti Jer misli da cu ga od majke oteti? Da li je život kad plod zemlje nice? Da li je život mozaik vremena Koje zarobih i urezah medju grudi? Da li je život kada mesec sunce budi Ili kada jedan pogled srce uzbudi? Sta li je život ,pitam se sada? Dok suza sa neba pada, Dok nevino srce strada, Dok umire posljednja nada.. Pitam se.. Do kada?

Ako te pitaju ljudi reci im: Bila je beskrajno tužna, Pomalo tvrdoglava i vrlo ružna. Jednom oštrom recju opisi život tih Pokloni joj osmeh i jedan stih. Skini krinku s' njenog lica, Skloni more ružinih latica, Pusti je da ode, da postane ptica. Ako te ljudi pitaju, reci im: Da zaključaju najlepse sene, Ne dozvole da ruža vene I da čuvaju pesme njene. Neka zacute na cas trube, A pesma bude pouka za grube. Oci su ogledala duše, One odaju i krinke ruše ,zato Reci im: Da su joj oci kameleon, Menjale hiljade boja ,ali jedno Ne zaboravi! Bila je posebno tvoja!

Dan po dan i prodje godina. Ostah duhom stara orhideja Čekanje osta moja sudbina, Život moj, moja Odiseja. Verse klize niz mokre usne, Maskara crna ostavlja trag, Staroj hartiji poklonih sne, I kovčeg stvaranja beskrajan i drag. Ključ sreće otvara teška vrata, Ispred mene ponor, iza mene tama. Kao Enkidu nastajem iz blata, Kao orhideja mirisna, uvela i sama.

Setam hodnicima noći, Tako snazna, tako hladna.. Ogledam se u samoći. Zena, ljubavi gladna.. Nisam andjeo, a ni vrag, Ja sam samo nezna zena.. Pratim ljubavi trag, opijena Čitav zivot zanesena.. Poput usamljene, mokre ruze, Posmatram lepotu tvoju. Hiljade leptira nocas kruze, Slika dobija neku novu boju. Tvoj nemi slavuj umoran je sada. Valovi ljuljaju, vetrovi lome, Zašto kiša neprestano pada? Objasni ranjenom srcu mome.. Minuti prolaze, srce trne.. Sibaju porazi, a oziljci grebu Umorno virom putujem kroz sne. Telo zemlji, dusa nebu..