Ispovest jedne devojcice

 Kanu suza teza od kamena,  a nadamnom oganj, plamen. Prozdire i nemo guta,  dok dusa samotna ceznjom luta.  Ruke se sklope same, kao da grle privid. Svako dozivanje tebe nalece na otpor, na zid. Iako je I pored vatre zima, Toliko ljubavi za tebe  jos u meni ima..

 Preživecu i ovo,  ne želim tugu da slutim. I dok veceras borba traje, na misao o tebi oči sjaje. Moraš da znas..  Moja snaga potiskuje ono sto srce zna šta je.. Ono sto prepoznaje.. Možda se pokajem i  do smrti na sebe ljutim.. sto te takvom jacinom volim i o tebi najlepše cutim.

 Možda sam mogla biti bolja, prema tebi, prema sebi, prema svima.. Mogla sam.. U svakoj kapi sto ispijem, svakoj mrvi  hleba, svakoj suzi oka, svakom uzdahu  toliko te još uvek prokleto ima… Od sebe same te krijem!  Srce mi je kaput ostecen i da krenem  Ne znam gde bih.. Da li levo ili desno?  U jedno sam samo sigurna, meni je čak i moje telo tesno!  Ništa dobro ti donela ne bih.. Odlazim bez pozdrava, hladna lady u svom stilu..  Iako se  i iz daljine jezim.. Kada bi znao, sreco moja,  da ja od muke na sebe sama režim.. Odlazim bez pozdrava, tvoja baby u svom stilu.. I sto je put sve tezi i tezi, Ruke se vraćaju tvome krilu.. O, sreco moja, ja ne putujem.. Ja od tebe bežim..

Posmatram slikarsko platno, šarenilo boja, dominaciju  kraljevsko plave i kic zlatno. Taj trn u oku zlatni ram. Crvena kao podsetnik na ljubav i sreću.  A iza nje viri ljubomorna žuta. Crna kaže ; “promeniti se neću”. A bela zauvek na mene ljuta.  Dokaz da pod oblakom sivim stoji samo osvetnik.. Stoji sam… A ja dok životom skitam Preostaje mi samo da se pitam.. Cemu da se divim šareni moj svete?  Da te jednostavno samo živim Ili da ostanem zauvek dete?

Šta je za vas sreća?  Da li je to osecaj, tren.. Ili para puna vreća ?  Za mene je sreća zagrljaj njen. Samo zagrljaj.  Na kopnu bola, svetu sivom Ili u hladnoj vodi.. Taj zagrljaj me čini živom,  iako je biti srećan ponovo u modi. Srećan za druge je oduvek moda. Ništa staro, ništa novo.  Tu nema šta da se oduzme ili doda. Ali biti srećan za sebe?  Zar je sreća ovo?  Dogodi se čudo, znas?  Kad pomislim “sreća” setim se tebe,ali tada to nisam ja, već srce ludo. To je samo pesnik tužan i zanesen.. To je pesma, to je tuga! A sa njom.. Sa tugom se rodis i naučiš da zivis!  Postanete dva najbolja druga. Nemaš koga za to da krivis!   Ne možeš više da krivis Boga. Čak i kad’ se dogodi čudo..Ako.. Prebolis krah, prezivis svaki strah.. Ukrotis  to srce ludo,  Čak i tada je pesnik tužan i sam.  Sa jedinom mišlju.. Kako da preživi naredni dan?  Kako da predje most? Kako da pobedi svojih misli sram?  Kako da na zemlji boravi...

 Veceras me misli lome kao nikada pre izgubljena sam. Tamo ne smem, ovde ne mogu.. Gde sam ja u svemu tome?  Prvi put me svojih misli sram. Ujelo me je sve sto sam hranila  sopstvenim rukama.. Nema ko mi nije podmetnuo nogu.. Kada će doći kraj mojim mukama?  Ovako više ne želim i ne mogu. Reci će; Pesme su joj mračne.. Tužne i crne…. kao noć. Reci ću; Koliko suza još na mom licu?  Te reci biće bolno tacne. Svaka pesma kao poziv u pomoć. Ne, ja ovako ne mogu i neću.  Kao nikada pre izgubljena sam. A ipak Nacrtam osmeh na licu. Setim se reci pesnika; “Odlazim tamo gde sam malopre  Ugledao pticu “.  Prvi put me bude svojih misli sram.