Sreća

Šta je za vas sreća? 

Da li je to osecaj, tren..

Ili para puna vreća ? 

Za mene je sreća zagrljaj njen.

Samo zagrljaj. 

Na kopnu bola, svetu sivom

Ili u hladnoj vodi..

Taj zagrljaj me čini živom, 

iako je biti srećan ponovo u modi.

Srećan za druge je oduvek moda.

Ništa staro, ništa novo. 

Tu nema šta da se oduzme ili doda.

Ali biti srećan za sebe? 

Zar je sreća ovo? 

Dogodi se čudo, znas? 

Kad pomislim “sreća” setim se tebe,ali

tada to nisam ja, već srce ludo.

To je samo pesnik tužan i zanesen..

To je pesma, to je tuga! A sa njom..

Sa tugom se rodis i naučiš da zivis! 

Postanete dva najbolja druga.

Nemaš koga za to da krivis!  

Ne možeš više da krivis Boga.

Čak i kad’ se dogodi čudo..Ako..

Prebolis krah, prezivis svaki strah..

Ukrotis  to srce ludo, 

Čak i tada je pesnik tužan i sam. 

Sa jedinom mišlju..

Kako da preživi naredni dan? 

Kako da predje most?

Kako da pobedi svojih misli sram? 

Kako da na zemlji boravi? 

A da ne bude samo gost.. 

 Kako da se oporavi? Kako…

Kada je samo pesnik, 

tužan i zanesen..

Samo prolaznik sopstvenog života 

sa željom da prezivi Jesen.

Da li je to pesme lepota? 

Sa neba dar ili samo stvar 

sudbine zivota moga?