Carolija

Eh, toliko lepote u noci
tihoj, setnoj se krije.
Kad' nebo prepuno razlicitih zvezda, onu najlepsu i najsjajniju salje na zemlju
sa toliko moci poput prave carolije.

Koliko lepote Nebo ima, koliko je samo beskrajno i sjajno..kao..kao da svaka
zvezda predstavlja andjela
koji nam se smesi svima,
Zadivljeno posmatram te beskonacna tajno.

I dok zvuk nocne ptice
cuje se negde u daljini..
Ja medj' zvezdama ugledah
Vase milo lice..
Htedoh da Vam mahnem, ali
shvatih da mi se samo cini..

Mesecina nemirna i zuta
obasjava svaki cosak
bas kao i onaj plamen koji
grli svaki kutak mog secanja.
Svojom svetloscu salje nadu detinjoj dusi koja luta..

Nadu.. koju ljubomorno cuvam od svih..
Znate, da mi i nju ne ukradu..
I dok me u grudima bolno steze, otima se uzdah tih..

Eh..toliko secanja me veze
za ovu cudnu jesen.
Razmisljam dok pisem poslednji stih..
Gospode:" Hocu li zauvek biti pesnik tuzan i zanesen"?
Hocu li imati moci..ja..
mala vodolija ?

Znam, odgovora nema
Dok ceznja lebdi, negde u vazduhu se krije.. Odzvanja jauk..
Nikada Vas srce napustilo nije..moje sestrice, moje besane noci..
Sudbino, istinu znamo samo ti i ja.
Jos jedna zora me uplakanu budi
I opet nestaje sva carolija.

☆ Itana Funtunjerovic