Ispovest jedne devojcice

Dan po dan i prodje godina. Ostah duhom stara orhideja Čekanje osta moja sudbina, Život moj, moja Odiseja. Verse klize niz mokre usne, Maskara crna ostavlja trag, Staroj hartiji poklonih sne, I kovčeg stvaranja beskrajan i drag. Ključ sreće otvara teška vrata, Ispred mene ponor, iza mene tama. Kao Enkidu nastajem iz blata, Kao orhideja mirisna, uvela i sama.

Kad bi Bog dao vino da zaustavim vreme i mali koktel sreće za Sve moje probleme. Kad bi dao vinjak Da prebrodim dane I čašicu rakije Da dezinfikujem rane. Kad bi dao liker Da zasladim tugu i jedan dupli viski da se pozalim drugu. Par drvenih stolica I jedan mali stol Da odmorim od lutanja, Predahnem od cutanja. Kad bi Bog dao cvece, Da zivot zamirise, Lepo vreme da Manje padaju kise I da ljudi konacno govore tise. Bolje ce ih čuti, srce sluti. Kad bi dao pesme Da pevam sto jace, Da ne vide ljudi Da mi dusa plače. Al da plac bude tih, Da me svaka nota I svaki stih, Ne podseća da nemam njih. Ej zivote skote! Raširi karirani stol Daj casu i sav alkohol I uzmi ovo moje srce Da ne oseti vise bol!

Pisem ovu tužnu pesmu za nju. Za povratak. Vecni povratak, da se vise nikada ne dogodi odlazak. Zudim! Toliko zelim da se vrati iz blata..iz smrti.. Zelim da je i dalje gledam pod belim, nebeskim krovom. Našim vecnim domom. Ustani iz blata saputnice! Znam, umorna si kao ja. Umorna si od traganja, želje za slobodom..umorio nas je glupi lov.  Lov za pravdu, opstanak, uspeh. Dok su pod našim prozorima pevali svici, bila si tu. Dok su vejale pahulje, prolazili hladni snegovi, od zime nam se ledila krv, bila si tu! Dok su cvetale ruže, bila si tu..A Gde si sada? Nema te. Zar si kao i ja, zaspala ? Umorna od svega. Umorna od teške, neprihvatljive igre. Igre koja je pri kraju. Umorna od mučnog traganja za vecnoscu. Ti jesi vecna. Ja sam prolaznik prašnjavog kaputa, prepunog rupica.. Čiji su jedini prijatelji gladni moljci. A ti.. Dokle god živiš u meni bices vecna. Čak i kada budes povučena u muk, bices vecna. Tek sada shvatiš ,zar ne? Sada razumes moje misli. Sada vidis koliko sam prol...

Kad' mraz stegne staru cesmu i potekne hladna, bistra voda, tad' pisem jos jednu pesmu. Zagrlim perom jedinog roda. Mastilo crno i pepeo zivota, crveni konac i bolom izatkan sag, Nek' jos nocas meseceva lepota obasja svetloscu kucni prag. Koracam tiho hodnicima duse, U zelji da zatvorim teska vrata, Moje pesme krinke ruše, Svaka versa od suvoga zlata. Pogledaj andjele, nije sramota Ispiti gutljaj rujnoga vina.. Moj je zivot, moja anegdota, Korica i posveta moja su sudbina. Skrivam tugu ispod laznog kaputa, belom hartijom otklanjam strah, Bosonoga, promrzla i ljuta Zatvaram pendzer i gubim dah.