Ispovest jedne devojcice

Posmatram slikarsko platno, šarenilo boja, dominaciju  kraljevsko plave i kic zlatno. Taj trn u oku zlatni ram. Crvena kao podsetnik na ljubav i sreću.  A iza nje viri ljubomorna žuta. Crna kaže ; “promeniti se neću”. A bela zauvek na mene ljuta.  Dokaz da pod oblakom sivim stoji samo osvetnik.. Stoji sam… A ja dok životom skitam Preostaje mi samo da se pitam.. Cemu da se divim šareni moj svete?  Da te jednostavno samo živim Ili da ostanem zauvek dete?

Šta je za vas sreća?  Da li je to osecaj, tren.. Ili para puna vreća ?  Za mene je sreća zagrljaj njen. Samo zagrljaj.  Na kopnu bola, svetu sivom Ili u hladnoj vodi.. Taj zagrljaj me čini živom,  iako je biti srećan ponovo u modi. Srećan za druge je oduvek moda. Ništa staro, ništa novo.  Tu nema šta da se oduzme ili doda. Ali biti srećan za sebe?  Zar je sreća ovo?  Dogodi se čudo, znas?  Kad pomislim “sreća” setim se tebe,ali tada to nisam ja, već srce ludo. To je samo pesnik tužan i zanesen.. To je pesma, to je tuga! A sa njom.. Sa tugom se rodis i naučiš da zivis!  Postanete dva najbolja druga. Nemaš koga za to da krivis!   Ne možeš više da krivis Boga. Čak i kad’ se dogodi čudo..Ako.. Prebolis krah, prezivis svaki strah.. Ukrotis  to srce ludo,  Čak i tada je pesnik tužan i sam.  Sa jedinom mišlju.. Kako da preživi naredni dan?  Kako da predje most? Kako da pobedi svojih misli sram?  Kako da na zemlji boravi...

 Veceras me misli lome kao nikada pre izgubljena sam. Tamo ne smem, ovde ne mogu.. Gde sam ja u svemu tome?  Prvi put me svojih misli sram. Ujelo me je sve sto sam hranila  sopstvenim rukama.. Nema ko mi nije podmetnuo nogu.. Kada će doći kraj mojim mukama?  Ovako više ne želim i ne mogu. Reci će; Pesme su joj mračne.. Tužne i crne…. kao noć. Reci ću; Koliko suza još na mom licu?  Te reci biće bolno tacne. Svaka pesma kao poziv u pomoć. Ne, ja ovako ne mogu i neću.  Kao nikada pre izgubljena sam. A ipak Nacrtam osmeh na licu. Setim se reci pesnika; “Odlazim tamo gde sam malopre  Ugledao pticu “.  Prvi put me bude svojih misli sram.

 A šta bi ti na mestu mom,  da si bar jednu noć, jedan dan cas, minut, jedan tren..? A šta bih ja na mestu tvom?  kada bi java postala san, a san postao java.. I sve ovo bila samo sen’.. Kada bih ti sve rekla, bas sve.. Da je srce budno,  kuca snažnije i vise ne spava.. Postalo bi jako cudno.. Kada bih ti rekla istinu.. Bas sve… Da mi nedostaješ.. Ne bih vise videla oči te.. Nikada vise.. I zato odlazim i  najlepse cutim.

 Čekaj, mila moja, da počistim  ostatke srca razbijenog na komade, onda ću završiti stih, najteži, a najmanji kao ti, malo moje neprezaljeno. Po ko zna koji put vrisnucu, biće to vrisak tih, najtisi.. Najbolniji. Pitaš me u snu; zašto najmanje o tebi pišem.. Ljutiš se na mene.. A ja na samu misao o tebi  želim da umrem. Bolis me najviše. Sećaš se šatora, mora i oluje?  Nebo se otvorilo te noći. A ti mi snažno stisnula ruku.. Srce da iskoči iz grudi,  ja te zagrlila jako i obećala.. Da cu da te čuvam ! Tebe najmanju, tvoje male četiri godine, Mi smo bile tim,  Nikada se neće roditi ljubav kao naša. Ime sto ti dadoh do kostiju boli. Oprosti mi, moja Nataša. Oprosti sto osamnaest godina čekaš, ali ja sebi oprostiti ne mogu.

 Nedostaju mi naši razgovori.. Oni spontani, oni sto umiruju i opuste.. Nekako smo mirniji san imali.. Volim tvoj glas. Nisam ti nikada rekla.. Mnogo toga ti nisam nikada rekla. Način na koji me gledaš, analizu mojih očiju, reci i dela.. Čak i kada me provociraš. Kada ti se dlanovi znoje i  pocrvene obrazi, pa se postidis  kao nemoćni dečak.. Volim tvoje ruke.  Toplu krv u tvojim venama koja greje moju hladnu, ledenu. Volim tvoju dobrotu. Kada se glasno smeješ i  još glasnije ljutiš. Nedostaje mi taj trenutak.. Taj jedan, jedini tren za koji kazu  da ako ga ne iskoristis na pravi način nikada se neće ponoviti. Ako ga ne uhvatis, samo prodje.. Odleti..  Nedostaje mi tvoj zagrljaj. O bože, koliko mi nedostaješ.. Možda ti nikada nisam i neću reci.