Nataša

 Čekaj, mila moja, da počistim 

ostatke srca

razbijenog na komade,

onda ću završiti stih,

najteži, a najmanji kao ti,

malo moje neprezaljeno.

Po ko zna koji put vrisnucu,

biće to vrisak tih, najtisi..

Najbolniji.

Pitaš me u snu; zašto najmanje

o tebi pišem..

Ljutiš se na mene..

A ja na samu misao o tebi 

želim da umrem.

Bolis me najviše.

Sećaš se šatora, mora i oluje? 

Nebo se otvorilo te noći.

A ti mi snažno stisnula ruku..

Srce da iskoči iz grudi, 

ja te zagrlila jako i obećala..

Da cu da te čuvam !

Tebe najmanju, tvoje male četiri godine,

Mi smo bile tim, 

Nikada se neće roditi ljubav kao naša.

Ime sto ti dadoh do kostiju boli.

Oprosti mi, moja Nataša.

Oprosti sto osamnaest godina čekaš,

ali ja sebi oprostiti ne mogu.