Ispovest jedne devojcice

Digla se magla. Oblaci se ljute, iznad malenog grada uspomene cute. Pokraj bistre reke livada sanja, opojno cvece zanosi i  mirise. Bila jednom jedna Tanja. Lepa ,poput vile. Plavokosa,tako mila. Nezna ,poput svile. Ljubav nikad nije krila. Uspomene cute, a godine lete. Umrla je,a bila je nevino dete. Moja livada sada ruzne snove sanja. cvece mi vise ne mirise, a jecam sve tise. Bila jednom jedna Tanja.. Bila jednom.. I nikad vise.. Ovu pesmicu sam napisala u svojoj 11-toj godini.Zelela sam da je podelim sa vama.

Niz ovu nasu Vojvodjansku ravnicu odjekuju istancani zvuci javorovih gusala. U mislilma stvorih sliku coveka velikih brkova,prkosnog pogleda. Na sebi je imao dzamadan optocen zlatnim tokama i crnogorsku kapu na glavi. Leti Milo pro rastoka kao da ga nosi vila.Sa bedema turska straza opazila popa Mila. Tako poce pripovedanje narodnog guslara o hrabrosti,cojstvu i junastvu popa Mila Jovovica. Ova nasa usorena ulica za cas mi se pretvori u ravno polje okruzeno sa svih strana visokim planinama. Videh junaka na belom konju,kako u galopu jase ,a vetar mu mrsi dugu kosu. Oklevetan pop Milo ,neustrasiv ,hrabar sa sabljom u ruci ode pravo u turski logor da skine ljagu sa svog imena i opere obraz.Neprihvativsi  megdan kapetan Musovic ga sa svojom strazom mucki ubi. Odsecena Milova glava prkosno je gledala u Musovic kapetana . Jedna mlada,vrlo hrabra zena ukrade glavu popa Mila i zamota je u u maramu .Odnese je pravo u crnogorski logor. Plemenitost i junastvo te zene ,nedozvo...

Ako me sretnes u gradu izgubljenih dusa,ako osetis miris mokrih ruza podseti me na nas. Moje je srce polomljeno staklo.Gorki pelin.Znam da je surova stvarnost.Mi sto zivimo u masti..Mi smo ,nazalost duse koje pate.Koje zele da pobegnu iz ovog tmurnog sveta.Tezimo za boljim zivotom. Secas li se ,dragi Pariza .Grada ljubavi i svetlosti.Secas li se setnj i pored juzne obale Sene. Grad umetnosti i mode.Najromanticniji grad na svetu.Znam,podseca te na mene.Neophodan je prisniji dodir sa prirodom da bi se razumele suze moje.Koliko samo ljubavi na svetu ima,a ipak nije dovoljno za spas .Koliko te samo zelim ,dragi.Za nas se molim svaki cas.Ostajes nedostizan i posmatras iz daljine.A ja zudim za tvojim usnama.Ne zelim vise biti usamljena.U isti cas ,sam razdragana i vesela,a takodje i tuzna i veoma nesrecna.Tvoje ruke,bele kao moja samoca ,zelim da me nocas miluju. Ne ostavljaj me nikad vise samu.Vreme napokon se zaustavlja na cas.Zarobili smo ga i okovali .Slast tvojih usana osetih...

Пишем ову тужну песму за њу ,за повратак. Вечни повратак да се више никада не догоди одлазак. Толико жудим ,толико желим да се врати из блата, из смрти у овај живот, бели кров. Желим да је и даље гледам под белим ,небеским кровом, нашим вечним домом. Устани из блата тајно чувана! Знам уморна си као ја .Уморна си од трагања, од жеље за слободо м. .. уморио нас је глупи лов. Лов за правду, опстанак ,успех .Док су под нашим прозорима певали свици ,била си ту. Док су вејале пахуље и цветале руже ,била си ту. Док су пролазили хладни снегови, од зиме нам се ледила крв ... Била си ту. .. А где си сад ? Сад си, као и ја ,уморна од свега .Уморна од ове тешке ,неприхватљиве судбине .ММучног тргања за вечношћу. Ти не схваташ да докле год живиш у мени, бићеш вечна . Чак и када будеш повучена у мук, када будеш као ја осуђена на тишину . Бићеш вечна !Једно нисмо схватили ..Ја сам пролазна, тај камен жељан живљења ,та птица жељна ослобођења ,а ти си, моја мила, увек била вечна. Нека други затрубе тр...

Pokisli crni labud u uglu ulice stoji. Prilazi starcu i nesto mu kaze. prljavom rucicom dukate broji, za koru hleba mora da laze. Zadovoljan brojem okrene se i mahne Poderan i bos nastavi dalje . Ta scena starcevo srce takne. Imao je labud mnoge zelje. Za pocetak, casu mleka,  za majcinu bolest leka. a onda i jedno veselje. Koracao je tako nasmesen i zanesen. Odjednom ga prekinu grub glas. Zauvek pamtice tu surovu jesen. "Kuda si krenuo tako sam Cigo?" "Zar ne znas da je ovo nase mesto?" "Izvini, ovde sam dolazio sa majkom cesto" I tako rec po rec i dovoljna je jedna greskica, labudovo lice prekrije pesnica. I druga i treca i bilo im je malo,  udarci nogom usledili su hladno,  labudovo srce nije izdrzalo. sklopilo je oci umorno i gladno. Odjekuje gradom smeh ubice. Ponosan na svoje stavove i delo. Jos jednom pogleda labudovo lice,  i nastavi put slobodno i veselo. !!!STOP NASILJU !!!!!

Gde li si do sad? Nema te nocima. Trazim te ispod prasnjavih kaputa, Trazim te na nebu zvezdo zuta. Trazim te u svacijim ocima, a nema te..zar si na mene ljuta? Gde li si se od mene skrila? Boze,koliko mi nedostajes, kada bi samo znala prokleta bila. Ceo zivot ti dajem i posle mene ostajes A ove noci te nema sestro mila. Toliko lepote u jednoj casi vina. govorim sama sebi dok pijem , zar mi i tebe uze prokleta sudbina? Zar i tebe izdajice da oplakujem? Bila si mi i prijatelj i sva rodbina.. Zasto.zasto te tako dugo nema? Zasto te nema moj prolecni cvete? Moja vilo,moj osmehu,moje malo dete. Zasto te nema voljena pesmo moja, da u zivot vratis ovu ruznu zenu punu sete.

Lipe do korena zaljubljene u ludi vetrovit dan. Kocopere se grane, kao da ce dvaput da cvetaju. Vetar napusta lisce gizdav,raspojasan. Danas bih htela medj lipe da hodim. Dunav odavno mutan ne prepoznaje mi moci, cudno mirise reka , kao da nepogodu ocekuje. Ako me dan izneveri muski cu doskociti noci. Nocas bih po reci da brodim. Reko,istakni belu zastavu, otkazi vernost stitu i gradu pa ako ti se nemir sa mojom snagom srodi, bice to najlepsa zabluda u Novom Sadu. Veceras bih htela u setnju da vas vodim.

Vetar duva sve jače i jače.  Duša se od samoće ledi.  Iz   kolevke malo dete plače,  ali ta slika lagano bledi.   Duša se od tela rastaje. Da li je to Bozja kazna? Mladost nestaje,ostaje  samo kolevka prazna.   Majko, prokleh sudbu ruznu. Samo me tvoje srce voli.  Sto rodi ovu zenu tuznu koja zna samo za boli? Moj je zivot, moja kazna. samo tuga,nigde veselja. Zauvek ostace kolevka prazna, a radost neostvarena zelja.                                                                                                                         ...

Njeni su snovi poput okeana, Nedostizni kao sena. Toliko zeljni,iscekivani. toliko bolni, neostvareni. Koliko je u pustinji peska, toliko je rana lezalo na dusi. Koliko je u moru soli, toliko se suza na obrazu susi. Koliko je zvezda sjalo na nebu, toliko je oziljci zivota grebu. Koliko je daleko Sunce, toliko je cekalo njeno srce. Ali uzalud... Vreme ne moze doneti vetar. Ne mogu ga vratiti kise. ono sto jednom ode na Nebo, ne vraca se zemlji vise. Prodje i dvanaesto leto. Ona jos uvek ceka. Kraj belog mermera stoji. Njena je zelja jos uvek daleka, jos puno ruza mora da izbroji. Njena ruka jos uvek drhti, a ona Vas jos uvek ceka sama. Voljeni, njena ljubav je jaca od smrti. Zauvek ce vas voleti vasa mama. Poklanjam pesmu MAMI I VAMA.  Nikada vas necu zaboraviti, a zauvek cu vas voleti vise od sebe i vremena. 5.7.2003. 

Laura,pesmo nad pesmama,najlepsa zvezdo medju zvezdama ,voljena medju najvoljeninima..Laura,simbolu moje poezije,najlepsa si medju pticama. Toliko toga bih ti hteo reci,kada bih samo mogao da vratim vreme,da zamrznem cas tren ,ono vreme i lepi onaj kraj i mesto gde me zgodise oka tvoja dva,sputase oba.Laura,andjele medju andjelima. Veoma je tesko o prostiti se od tvoje fizicke prisutnosti ,jer ces duhom zauvek ostati moja najdraza. Moje sve! Zauvek ces ostati simbol moje poezije,bices prisutna i duboko urezana i zakljucana u tamnicu mojih grudi. Bices katranom ispisana u beleznicu mog zivota koji bese kao zivot svakog sanjara. Jedino bogatstvo koje posedujem su pesme pisane tebi,nasoj platonskoj ljubavi ,slike nasih susreta,ceznja tvog plavog oka i belina tvojih neznih ruku koje me dodirnuse samo jednom ,u prolazu te letnje noci.. dok je grad spavao ,dok je mesec svirao sonatu cuvajuci strazu nama gresnicima. Prave ljubavi nikada ne prolaze,nikada ne umiru. Sinoc sam sanjao tvoju kosu...

Mnogo je kisa ceste kvasilo. Cuje se melodija iz daleka. Veceras drugujemo ja i mastilo, I tako se radja rec poneka. Cujes li vapaj koji ne prolazi? Znas li moga srca kod? Nocas mi inspiracija dolazi, cujem je,znam joj hod ! Cujes li takt moga srca? Oslusni ako imas kad. Inspiracija mi na vrata kuca, dosla sestra da utoli glad. Vidis li crvenu hartiju pesnice? To je slika moje duse ! Slavuju, ti letnji gresnice, pred tom se slikom  sve krinke ruse. Nocas sam ti tako sama, mlada.. Jos jedna versa na hartiju pada. Pucketa masta ,radja se plamen. Sklanjam sa lica crveni pramen. Zadovoljno posmatram svoje delo Ponosna na verno pero i mastilo. Rumenilo se sliva niz lice celo. secanje je impresiju upropastilo. Secanje.. stalni posetilac u noci Otvorilo je u oku staru cesmu. Eh, realnosti ,kada se nadjes u samoci shvatis da od prijatelja imas samo pesmu.