Moja poezija

Ako me sretnes u gradu izgubljenih dusa,ako osetis miris mokrih ruza podseti me na nas.

Moje je srce polomljeno staklo.Gorki pelin.Znam da je surova stvarnost.Mi sto zivimo u masti..Mi smo

,nazalost duse koje pate.Koje zele da pobegnu iz ovog tmurnog sveta.Tezimo za boljim zivotom.

Secas li se ,dragi Pariza .Grada ljubavi i svetlosti.Secas li se setnji pored juzne obale Sene.

Grad umetnosti i mode.Najromanticniji grad na svetu.Znam,podseca te na mene.Neophodan je prisniji dodir sa prirodom da bi se razumele suze moje.Koliko samo ljubavi na svetu ima,a ipak nije dovoljno za spas .Koliko te samo zelim ,dragi.Za nas se molim svaki cas.Ostajes nedostizan i posmatras iz daljine.A ja zudim za tvojim usnama.Ne zelim vise biti usamljena.U isti cas ,sam razdragana i vesela,a takodje i tuzna i veoma nesrecna.Tvoje ruke,bele kao moja samoca ,zelim da me nocas miluju.
Ne ostavljaj me nikad vise samu.Vreme napokon se zaustavlja na cas.Zarobili smo ga i okovali .Slast tvojih usana osetih na kisi u tami.San o sreci postaje java.Stojimo pod krosnjom starog hrasta.Opojan miris kise svuda oko nas.Tvoje usne me stite od kise.Osluskujem noc i tek da cujem te reci dve..Volim te..Da me dotuku.