Labud

Pokisli crni labud u uglu ulice stoji.

Prilazi starcu i nesto mu kaze.

prljavom rucicom dukate broji,

za koru hleba mora da laze.

Zadovoljan brojem okrene se i mahne
Poderan i bos nastavi dalje .
Ta scena starcevo srce takne.

Imao je labud mnoge zelje.
Za pocetak, casu mleka, 
za majcinu bolest leka.
a onda i jedno veselje.

Koracao je tako nasmesen i zanesen.
Odjednom ga prekinu grub glas.
Zauvek pamtice tu surovu jesen.

"Kuda si krenuo tako sam Cigo?"
"Zar ne znas da je ovo nase mesto?"
"Izvini, ovde sam dolazio sa majkom cesto"
I tako rec po rec i dovoljna je jedna greskica,
labudovo lice prekrije pesnica.

I druga i treca i bilo im je malo, 
udarci nogom usledili su hladno, 
labudovo srce nije izdrzalo.
sklopilo je oci umorno i gladno.

Odjekuje gradom smeh ubice.
Ponosan na svoje stavove i delo.
Jos jednom pogleda labudovo lice, 
i nastavi put slobodno i veselo.

!!!STOP NASILJU !!!!!